Специјалитети

Претрага сајта

Тражи кафану по имену

Последњи коментари

POŠTOVANI, ZASLUŽUJETE SVAKU VRSTU POHVALE, ŠTETA ŠTO...у Етно брвнара „Грош“

Ne znam kad ste zadnji put bili u ovoj kafani, ali ona je...у Српскa Брвнaрa

Roštilj je na struju, tako da je svaki dalji komentar o...у Српскa Брвнaрa

Kafana u koju odlazim jos od detinjstva. Definitivno...у М&Ј

Dragi gospodine sudeci po slikama sta reci nego sve...у Даги плус

Занимљивости

Бели шприцер, Пут вина, и Сокаче љубави

Бели шприцер, Пут вина, и Сокаче љубави

Када уђете у „Баћицу” прво вас дочека сокак Бели шприцер, па Пут вина, а онда наиђете на Сокаче љубави. У њима можете да нађете комшију, а неко, богами, и своју залуталу жену. Дешава се. Бивало је да по неколико њих залута овим сокацима. Него мужеви се плаше да их траже –...

комплетан текст

Литература

Кафански живот у Нишу

Кафа! На! – говорила би мајка стављајући кафу за трежњење пред мог пијаног оца, који је управо стигао из кафане, где мистериозно није попио ниједну кафу. То ме увек чудило, јер као дете нисам схватао да се нешто зове управо по томе чега нема: Дом здравља је пун болесних, Министарство...

комплетан текст

Кафанске приче

Анегдоте о српским писцима

15.05.2012.
Тин Ујевић

Тин Ујевић у „елементу“

По повратку из кафана, Данило Јокановић је својој жени препричавао догодовштине о српским писцима, а она је све то бележила. Тако су од заборава сачуване ове анегдоте.

Био Љуба Ненадовић у Београду. Сретне га поштовалац и пита:

„Колико ћеш још седети у Београду”?

Ненадовић извади новчаник, преброја новац и рече:

„Само још за седам динара”.

Донео млади песник своје стихове Лази Костићу и моли га за мишљење. Када је Костић песме прочитао, младом колеги је написао:

„Свака строфа – катастрофа”.

Тин Ујевић, за опкладу, везаних очију, проба разна вина и погађа:

„Црно, преклањска берба. Донели сте га од Гинића. Сићевачко, лањско, троше га код Трандафиловића и Три сељака. Смедеревско, овогодишње, није најбоље. Виноград окренут југозападу…”

А онда му у чаши донесу воду. Песник проба и каже:

„Ово никада нисам пио”.

Јован Дучић је, као дипломата, често долазио у Београд и одседао у хотелу. Једном га пријатељ упита

„Дука, што стално одседаш по хотелима, кад можеш у Београду себи да купиш кућу”?

А песник одговори:

„Шта ће ми кућа, у Београду ћу добити улицу”.

Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм:

„Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”

Пролазио Михаило Лалић поред једне београдске библиотеке. Управник га препозна и позове га да сврати, а писац одговори:

„Хвала, не могу. Боље да не видим колико књига нисам прочитао”.

Путовао Бранко Ћопић некуд авионом. Време лоше, летелица се тресе. Да би одагнао страх, песник спева песмицу:

„Боже, иже јеси на небеси
ако ми се што год деси
ти удеси да ја паднем
у наручје стјуардеси”.

Ратко Адамовић даје рукопис свог новог романа „Стари храст” Миодрагу Булатовићу да прочита и каже му своје мишљење, а Буле се брани речима:

„Извини, Ратко, али не могу. Знаш, и ја сада нешто пишем, па се бојим да не утичеш на мене”.

Почетком деведесетих, прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже:

„Остадосмо ми без улице у Београду”.

Милорад Ђурић га теши речима:

„Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву”, а Драган Лакићевић дода:

„Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду”.

И још једна о Тину Ујевићу. И када је имао изнајмљен стан, Тин би радије, после пробдевене ноћи, одспавао мало на клупи у парку. Једном приликом, будећи га, жандарм примети још неког испод клупе:

„Побогу, господине Тине, ко је то са вама”, а песник каже:

„Тише, пробудићеш ми подстанара – Раку Драинца”.

Срели се критичар Милорад Р. Блечић и песник Мирослав Максимовић, па критичар вели песнику:

„Лако је теби било да успеш у књижевности: име си позајмио од Крлеже, а презиме од Десанке”.

Када је Црна Гора најавила одвајање од Србије, пита новинар Матију Бећковића:

„Шта ће Црногорци без Београда, ако се Црна Гора отцепи”, а песник, као из топа одговори:

„А зар ви мислите да ће Београд припасти Србији”?

На примедбу новинара да дело Данила Киша није велико, писац је казао:

„Нисам писао сабрана, већ одабрана дела”.

Књигу анегдота о српским писцима приредио Данило Јокановић

Ово су само неке од анегдота, у књизи „Анегдоте о српским писцима”, у издању издавачке куће „Граматик” из Београда. Књигу је приредио Данило Јокановић.

Својевремено, група аутора, припремила је за штампу књигу анегдота о српским писцима. Издавачка кућа, која је књигу требало да објави, угашена је, а рукопис је изгубљен. Књига, која се појављује пред читаоцима, настала је захваљујући супрузи Данила Јокановића. По повратку из кафана, он је својој жени препричавао догодовштине о српским писцима, а она је све то бележила. Тако су од заборава сачуване ове анегдоте.

За настанак ове књиге, више заслуга имају београдске кафане, него библиотеке. Помиње се више од 150 писаца, неки и по више пута. Многих имена, нажалост, нема, а знамо да анегдоте о њима постоје, али до њих, у некој поузданој верзији, нисмо успели да дођемо – објашњава Данило Јокановић.

З. Радисављевић

Извор Политика

апсолвирано 15.05.2012.