Специјалитети

Претрага сајта

Тражи кафану по имену

Последњи коментари

kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...у Гурманова тајна

Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...у Казанџијско сокаче

Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...у Српскa Брвнaрa

Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...у Мали подрум

Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....у Три фењера

Занимљивости

Срби, стари народ

Срби можда нису најстарији европски народ, али су зато народ са најдужом кафанском традицијом на Старом континенту: још 1522. Турци су на Дорћолу отворили прву кафану. После Београда, прву кафану 1592. године добија Сарајево, Лондон 1652, две године касније Марсељ, у Бечу је отворена 1683....

комплетан текст

Литература

Бујановачке кафане

Бујановачке кафане

Један од наших, очигледно верних читалаца и посвећених кафанских писаца, нам је послао примерак књиге која обрађује тему Бујановачких кафана кроз историју. Да ли има човека који макар једном није био у кафани? Да нешто попије, поједе, слуша музику, да се дружи, да се забавља, да заврши...

комплетан текст

Литература

Кафански родослов

17.01.2012.

Док су неки дан пред Нову годину седели у кафани „Она, а не нека друга” близу Гардоша, Рале Струњача упита Мирка Главоношца како му је недавно рођени син.

– Мали ко змај! – рече Мирко. – Нит плаче, нит спава, само очима шара около до јутра. Ноћобдија, на тату! Него, не знамо како да му дамо име. Проходаће неословљен…

– Немој да си песимиста – тешио га је Рале.

– Можда вам падне на памет само од себе. Знаш ли, рецимо, како је ова кафана где седимо названа?

– Како?

– Газда је,кажу, после већања како да је крсте, отишао у књижару. И одлучио да насумице узме књигу, отвори је, жмурећи забоде прст па да име буде реченица коју потрефи… И тако убоде „Она, а не нека друга”, мислим да је од Душка Радовића – објасни Струњача.

– Значи, ја да забодем прсту „Просвјетин именослов”? – насмеја се Главоножац.

– Немој. Ипак размисли. Кафана неће да се побуни због имена. Дете можда оће једног дана – саветовао је Рале.

– Ма, каже стрина да га назовемо по имену њене старе љубави, неког Алимпија. Еј, замисли, назовеш у 21. веку дете тако! Каже, овај мали је њена нова љубав, па да се зове Алимпије… – јадао се Мирко.

– Е, видиш, тако некако је добила име кафана „Виолета, кућо стара” на Чубури, у Тополској. Кад су је сређивали, прође улицом старији господин. Питао шта се то ради. Рекли му да ће ту да буде кафана, а он упита може ли да се зове „Виолета” – приповедао је Рале.

– Што баш тако?

– Живео је пре Другог светског рата у Француској. Тамо се заљубио у неку Виолет Арто. Кад је избио кркљанац, она оде да ради као болничарка и никад се више нису видели… А власници кафане хтели су да место назову „Стара кућа”, па су искомбиновали своју и пролазникову идеју. И тако настаде „Виолета, кућо стара”, што изговара Славко Штимац у „Специјалном васпитању”…

– Иди, бре, у мајчину! – рече Мирко, више за себе, задивљен општом културом свог саговорника.

– Идем. Ајде са мном – устаде Рале.

Главоножац зачуђен изађе за њим.

Сплетом земунских улица, стигоше убрзо до друге кафане. На вратима је писало: „Мајчина”. Ушли су.

– Аман, откуд знаш толике занимљиве називе кафана? – упита Главоножац.

– Прикупљам их. Имам гомилу, из целе Србије – извуче Струњача тефтер из џепа и крене да чита.

– „Код црне тачке” на Ибарској магистрали, „Боље овде него преко пута”, преко пута гробља у Сомбору, „Развод брака”у Крњачи, на Зрењанинцу, „Прва помоћ” у Крагујевцу, код Хитне помоћи... А посебно ми је драга „Кадјагањциутихну”, наВишњичкомпуту и „Коджирафуваневропскузверку”, која је постојалаубулевару, деведесетих...

– Ау, човече... Људи толико маштовити кад називају бирцузе, а ја не могу да смислим име за сина... – помисли наглас Мирко.

– Знаш шта, боље ти причекај до пред крај идуће године. Да видимо да ли ће да буде тај смак света 21. децембра...

– Их, бар четри планетарне пропасти сам већ преживео. Али, у праву си. Него, чекај, нешто да видим – извади Главоножац џепни календар за 2012. – Децембар… дваес’ први… Ево га! – превлачио је прстом по датумима. – То је петак. Можемо пре смака света негде у зезање… Осим ако нас не зезне, па се глобус не стровали преко дана…

– И данас је петак! Ајмо одмах у зезање! – посеже Струњача поново за тефтером. – Да видим где бисмо могли… Аха, знам! За мном! – нареди Рале.

И поведе ортака право према Руми, у кафану „Биће скоро пропаст света”. Тамо су склопили договор да судбоносног петка, ако се потврди да ће планета нестати, оду у дорћолски ресторан „Шта је, ту је”.

апсолвирано 17.01.2012.

Линк ка извору образовања