Специјалитети

Претрага сајта

Тражи кафану по имену

Последњи коментари

kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...у Гурманова тајна

Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...у Казанџијско сокаче

Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...у Српскa Брвнaрa

Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...у Мали подрум

Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....у Три фењера

Занимљивости

Споменик Томи Здравковићу у Лесковцу

Споменик Томи Здравковићу у Лесковцу

Најпознатијем уметнику лесковачког краја Томи Здравковићу, родом из Печењевца, крајем овог месеца биће откривен споменик у центру Лесковца. Како смо сазнали у локалној самоуправи, тим поводом биће одржана и посебна конференција за новинаре, јер су до сада детаљи око подизања споменика...

комплетан текст

Литература

Последње боемско уточиште у Београду

Последње боемско уточиште у Београду

„Знак питања“ је за многе уметнике сам живот. Михајловић, који преко тридесет година представља њен живи инвентар, тврди да сликари у тој кафани причају о уметности, размењују искуства, склапају послове, организују изложбе, и да им у њеној измаглици најчешће долази стваралачка...

комплетан текст

Кафанске приче

Кафанска говорница

16.01.2012.
Кафанска говорница

Политика - С. Печеничић

Чим би Голе Цревце, Ивко Пихтија и Ђора Шкембић прозборили, кафана „Лепи изглед” преобразила би се у велико уво које упија сваку реч.

Kao и кишног дана пре петнаестак година, када је трио четрдесетогодишњака из комшилука евоцирао догодовштине од претходне ноћи.

„Лепи изглед” jе постао амфитеатар боемског факултета. „Декани” су зборили.

– Тол’ко сам се синоћ напио – поче Голе – да ме конобар избацио. Пођох кући, кад спазих преко пута бирцуза телефонску говорницу. Позв’о сам полицију и пријавио да ме кеша узнемирава – испричао је Цревце „несташлук”.

– Је ли то она говорница у твојој улици? – упита Ивко.

– Баш та.

– Невероватно – одушевио се Пихтија – и ја сам је јуче обишао! Звао сам ватрогасце. Кад сам вид’о кол’ко сам се увоштио, застанем и једва набодем 93, срећа да нема више цифара. Јави ми се неки младић...

– И?

– Одао сам положај и викнуо: „Помагајте, изгорела ми јетра”. И запалио... кући – завршио је Ивко беседу.

– Момци – убаци се Ђора – и ја сам синоћ звао одатле!

– Ма дај...

– Јесам, мајке ми, и то – Хитну! Ваљам ти се ја онако цирке и одлучим да окренем 94. Јави се љубазна женска, глас јој инфаркт лечи. „Извините”, рек’о ја, „центар за равнотежу ми је трокирао, па ходам четвороношке. Хоћете да дођете ви, или да зовем ветеринара?” И спустим...

Утом устаде Цика Белобрк, проседи вршњак кафанске „тројке”.

– Момци, колико плаћате да вас не одрукам?

– Шта? – повикаше Голе, Ивко и Ђора.

– И ја сам јуче био у тој говорници. Да позовем жену. Тек што уђох, а испред се паркирају патролни „кец”, ватрогасни камион и болнички комби. Излазе пајкани, деру се: „Ти си тај што се зеза и зове због конобара!” Истрчавају ватрогасци, вичу „Где гори јетрва?” – очито су погрешно чули позив па дошли. А уто ће и лекари из комбија: „Јесте ли ви, господине, тражили ветеринара?”

Е сад, пошто сам снимио вашу причу, платите пиће да снимак не заврши у хитним службама... – извуче однекуд приручни касетофон.

Тура се за секунд створила на столу који је Белобрк делио са пријатељем. Вративши се на место, Цика рече другару:

– Нека виде мало како је кад ја лажем! Ево ти назад твој вокмен.

Д. Буквић

Извор Политика

апсолвирано 16.01.2012.