Специјалитети
Претрага сајта
Последњи коментари
tajna je vrh klopa je ludiloу Гурманова тајна
Bravooo za Gral!komentar dalje...suvisan!у Грал
stvarno vrh kafana! :)у Брка
Kafana je u ulici Ive Lole Ribara 7a. Jednosmerna ulica...у Вериге - Catеna Mundi
Sve je OK osim: NE RADE NEDELJOM?!у Грал
Занимљивости
Срби, стари народ
Срби можда нису најстарији европски народ, али су зато народ са најдужом кафанском традицијом на Старом континенту: још 1522. Турци су на Дорћолу отворили прву кафану. После Београда, прву кафану 1592. године добија Сарајево, Лондон 1652, две године касније Марсељ, у Бечу је отворена 1683....
Литература
Последње боемско уточиште у Београду
„Знак питања“ је за многе уметнике сам живот. Михајловић, који преко тридесет година представља њен живи инвентар, тврди да сликари у тој кафани причају о уметности, размењују искуства, склапају послове, организују изложбе, и да им у њеној измаглици најчешће долази стваралачка...
Кафанске песме, за на увце
Беле руже
Нежне руже, беле руже
Цветале су на прозору
Случајно сам туда прошо
Разболех се кад их спазих.
Не пролазим више туда
Цветају ли ја не питам
Стално сањам ја о њима
Боље да их видео нисам.
Тужно данас звона звоне
Удаје се моја драга
Да ли ће из ока њена
Пасти која суза врела.
Само једном ружа цвета
Само једном срце воли
Реците јој, док не умрем
Нека буде само моја.
Донеси вина крчмарице
Донеси вина, крчмарице,
румено као твоје лице.
Дај да пијем, тугу да разбијем,
срце ме боли, хоће да изгори.
Румено лице, две ружице,
а очи црне жеравице.
Дај да пијем, тугу да разбијемч
срце ме боли, хоће да изгори.
Ој, Боже, Боже, што је створи,
да младе момке мучи и мори?
Цело село за њом се занело,
и сви пију, тугу да разбију.
Има дана
Има дана када не знам шта да радим,
јер ми ова пјесма ствара бол.
Ја те волим тако силно да умирем,
ја те волим, али не знам што.
Има ноћи када не знам гдје да лутам,
због љубави што ми ствара бол.
Ја те волим тако силно да умирем,
ја те волим, али не знам што.
Ако грех је у животу љубит страсно,
ја клечећи молим опроштај.
Врати мени писма, слике што ти дадох,
врати мени живот мој.
Већ одавно спремам свог мркова
Већ одавно спремам свог мркова
Да се кренем касом од милине
Да обиђем стазе,
Стазе свог детињства
За салашем да ме жеља мине.
Ал' рекоше ми већ пре неколико дана
Да је срушен, онај салаш мали
Нема више старог чардака, ни ђерма
Ни дабалог 'лада од багрема.
Нећу више ићи на ту страну
Јер не могу сузе скрити,
Или морам с'тугом, окренути главу
И плакати или се напити.
Све је мање добрих тамбураша
Фијакера, снаша и салаша,
Све је мање коња, коња који јуре
А у ствари никуда не журе.
Нек' враг носи, моје снове пусте
Девојачке дуге косе густе
Нек' враг носи тугом,
Добре тамбураше
Фијакере, песме и салаше.
Нећу више ићи на ту страну
Јер не могу сузе скрити
Или морам с'тугом, окренути главу,
И плакати, или се напити.
Жуте дуње
Вољело се двоје младих,
шест мјесеци, годину.
Кад су хтјели да се узму, да се узму аман, аман
душмани им не дадоше.
Разбоље се лијепа Фатма,
јединица у мајке.
Пожељела жуте дуње, жуте дуње аман, аман
жуте дуње из Стамбола.
Оде драги да донесе
жуте дуње Цариградске,
ал' га нема три године, три године аман, аман
нит' се јавља, нити долази.
Дође драги са дуњама,
нађе Фатму на носилима.
Двјесто дајем спустите је, тристо дајем откријте је,
да још једном Фатму љубим ја.
Имам једну жељу
Имам једну жељу,
да ти твоја медна уста
још једном пољубим.
И да се никада
из сна не пробудим.
Ништа ме не боли,
само ми се срцу
рана позлеђује стара,
јер ме ти не волиш,
срце из недара.
Када будем умро
на мом срцу
остаће ми једна жеља пуста,
што ти ја никада
не пољубих уста.