Претрага сајта

Кафански родослов

Док су неки дан пред Нову годину седели у кафани „Она, а не нека друга” близу Гардоша, Рале Струњача упита Мирка Главоношца како му је недавно рођени син.

– Мали ко змај! – рече Мирко. – Нит плаче, нит спава, само очима шара около до јутра. Ноћобдија, на тату! Него, не знамо како да му дамо име. Проходаће неословљен…

– Немој да си песимиста – тешио га је Рале.

– Можда вам падне на памет само од себе. Знаш ли, рецимо, како је ова кафана где седимо названа?

– Како?

– Газда је,кажу, после већања како да је крсте, отишао у књижару. И одлучио да насумице узме књигу, отвори је, жмурећи забоде прст па да име буде реченица коју потрефи… И тако убоде „Она, а не нека друга”, мислим да је од Душка Радовића – објасни Струњача.

– Значи, ја да забодем прсту „Просвјетин именослов”? – насмеја се Главоножац.

– Немој. Ипак размисли. Кафана неће да се побуни због имена. Дете можда оће једног дана – саветовао је Рале.

– Ма, каже стрина да га назовемо по имену њене старе љубави, неког Алимпија. Еј, замисли, назовеш у 21. веку дете тако! Каже, овај мали је њена нова љубав, па да се зове Алимпије… – јадао се Мирко.

– Е, видиш, тако некако је добила име кафана „Виолета, кућо стара” на Чубури, у Тополској. Кад су је сређивали, прође улицом старији господин. Питао шта се то ради. Рекли му да ће ту да буде кафана, а он упита може ли да се зове „Виолета” – приповедао је Рале.

– Што баш тако?

– Живео је пре Другог светског рата у Француској. Тамо се заљубио у неку Виолет Арто. Кад је избио кркљанац, она оде да ради као болничарка и никад се више нису видели… А власници кафане хтели су да место назову „Стара кућа”, па су искомбиновали своју и пролазникову идеју. И тако настаде „Виолета, кућо стара”, што изговара Славко Штимац у „Специјалном васпитању”…

– Иди, бре, у мајчину! – рече Мирко, више за себе, задивљен општом културом свог саговорника.

– Идем. Ајде са мном – устаде Рале.

Главоножац зачуђен изађе за њим.

Сплетом земунских улица, стигоше убрзо до друге кафане. На вратима је писало: „Мајчина”. Ушли су.

– Аман, откуд знаш толике занимљиве називе кафана? – упита Главоножац.

– Прикупљам их. Имам гомилу, из целе Србије – извуче Струњача тефтер из џепа и крене да чита.

– „Код црне тачке” на Ибарској магистрали, „Боље овде него преко пута”, преко пута гробља у Сомбору, „Развод брака”у Крњачи, на Зрењанинцу, „Прва помоћ” у Крагујевцу, код Хитне помоћи... А посебно ми је драга „Кадјагањциутихну”, наВишњичкомпуту и „Коджирафуваневропскузверку”, која је постојалаубулевару, деведесетих...

– Ау, човече... Људи толико маштовити кад називају бирцузе, а ја не могу да смислим име за сина... – помисли наглас Мирко.

– Знаш шта, боље ти причекај до пред крај идуће године. Да видимо да ли ће да буде тај смак света 21. децембра...

– Их, бар четри планетарне пропасти сам већ преживео. Али, у праву си. Него, чекај, нешто да видим – извади Главоножац џепни календар за 2012. – Децембар… дваес’ први… Ево га! – превлачио је прстом по датумима. – То је петак. Можемо пре смака света негде у зезање… Осим ако нас не зезне, па се глобус не стровали преко дана…

– И данас је петак! Ајмо одмах у зезање! – посеже Струњача поново за тефтером. – Да видим где бисмо могли… Аха, знам! За мном! – нареди Рале.

И поведе ортака право према Руми, у кафану „Биће скоро пропаст света”. Тамо су склопили договор да судбоносног петка, ако се потврди да ће планета нестати, оду у дорћолски ресторан „Шта је, ту је”.

апсолвирано 16.01.2012.

Линк ка извору образовања