Специјалитети

Претрага сајта

Тражи кафану по имену

Последњи коментари

kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...у Гурманова тајна

Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...у Казанџијско сокаче

Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...у Српскa Брвнaрa

Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...у Мали подрум

Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....у Три фењера

Занимљивости

Етно кућа „Геџо“ - Блаце

Етно кућа „Геџо“ - Блаце

У Блацу, омаленој вароши на југу Србије, Слободан Миленковић Геџо (51), који се још пре 27 година у Словенији скућио и породицу стекао, недавно је отворио етно-ресторан, желећи, како каже, да бар тако одужи дуг крају из ког је потекао. Уз неизбежне трубе, игру, пиће и иће, отварању ресторана...

комплетан текст

Литература

Последње боемско уточиште у Београду

Последње боемско уточиште у Београду

„Знак питања“ је за многе уметнике сам живот. Михајловић, који преко тридесет година представља њен живи инвентар, тврди да сликари у тој кафани причају о уметности, размењују искуства, склапају послове, организују изложбе, и да им у њеној измаглици најчешће долази стваралачка...

комплетан текст

Кафанске приче

Седељке и дружења нишких књижевника и боема у „Градском хотелу“

05.07.2009.
niski boemi

Снимак сачињен у лето 1957. године пред нишким Градским хотелом. Слева на десно: Ђорђе Стаменковић, директор Историјског архива, касније потпредссдник Скупштине општине Ниш, Ђорђе Поповић, публициста и књижевник, Стојан Андрић, професор музике, диригепт и композитор, Сава Пенчић, професор руског језика и доктор књижевности, Милка Стаменковић, супруга Ђорђа Стаменквића, Вељко Видаковић, библиотекар, најпознатији нишки песник пре Бранка Миљковића и адвокат Васа Петковић

Омиљено и најчешће место окупљања нишких књижевника, културних радника и боема педесетих година прошлог века био је ресторан „Градског хотела“. После фајронта, ишло се на качамак код Милке и Ђоке Стаменковића. У кафани се родила и идеја о оснивању књижевног часописа „Гледишта“.

У поратним годинама, када је Ниш тек зацелио ране од бомбардовања и других ратних страдања, када је град имао око 40.000 становника и скоро се све Нишлије међусобно знале, живео је живот и „боемски круг“ нишких интелектуалаца: професора, новинара, музичара, глумаца, сликара. Њихово омиљено састајалиште био је ресторан „Градског хотела“ (на месту где је сада хотел „Амбасадор“). Када је лепо време, седело се испред ресторана, зими у сали.

Увек је ту било некога из „боемског круга“ дању па све до зоре, када се кући често одлазило са купљеним новинама тек стиглим првим јутарњим возом из Београда.

Сећања на то време аутору ових редова изнео је 1995. године Ђорђе Поповић, новинар, публициста и књижевник, који се касније из Ниша преселио у Београд и радио у „Вечерњим новостима“.

„Најпријатније састајалиште у то време био је „Градски хотел“, предратни „Оријент“. Од поднева до фајронта за једним столом, увек истим, доминирала је импозантна фигура чика Воје Рашића, сина ослободиоца Ниша одТурака, војводе Колета Рашића. Белином браде, мудрошћу и старошћу, ближио се тада осамдесетој, он је целој кафани давао тон мирноће и господског достојанства - сећа се Поповић. И када је кафана била препуна, а имала је четрдесетак столова и велику фуруну на средини, а у горњем делу отворени полу-сепаре, није било халабуке. А чика Воја је седео на свом сталном месту, успоменичен, од јутра до вечери.“

Легендарни доктор Ђорић

Ђорђе Поповић, у свом писаном сећању на Ниш из времена педесетих година, напомиње да је „репертоар“ седељки у „Градском хотелу“ увек био исти: „Почињало се кафом са ратлуком и киселом водом, а како је подне наилазило настављало се хладном шљивовицом у столоватим чашама од деци и салатом, у зависности од годишњег доба, од кромпира, парадајса, цвекле или киселог купуса. Главне седељке биле су увече када се окупљало веће друштво, а из своје оближње куће у Поштанској улици редовно је долазио доктор Милош Ђорић. Стари књижевни вук који је још у „Пијемонту“ сарађивао са Милутином Бојићем, за време Првог светског рата у нишкој болници лечио Нестора Жучног, са Владиславом Петковићем Дисом пио вино на Крфу, а после 1918. био је председник земунске општине и писао неко време за „Београдску недељу“ и „Политику“. Волео је нас млађе и својатао као најрођеније. Он је плаћао цех за цело друштво, па се, богами, понекад вечерало и месо са скаре, мада смо сви ми били умерени и настојали да му не отањимо новчаник...“.

Професор историје Ђорђе Стаменковић, директор Историјског архива, био је један из овог „боемског круга“. Када се оженио, сви нишки писци су били на његовој свадби на Црвеном крсту. Убрзо је Стаменковић добио стан у главној улици, у згради где се налази Издавачко предузеће „Градина“. „При поноћном враћању из кафане - сећа се Ђорђе Поповић - овде смо свраћали на качамак који је Милка (супруга Ђорђа Стаменковића) мајсторски спремала. Небројено пута смо Вељко Видаковић, Љуба Станојевић, Сава Пенчић, Жика Радосављевић (који је у другом делу истог стана становао) и ја, окупљени око шпорета, потпиривали ватру и чекали да се пројино брашно мешано оклагијом згусне и почне да пућка...“.

Рођење књижевног часописа „Гледишта“

На овим кафанским седељкама највише се разговарало о литератури, позоришним премијерама, читале су се песме и приче. Доста песама Вељка Видаковића, најпознатијег нишког песника пре Бранка Миљковића (који је извршио утицај на песникињу Гордану Тодоровић), настало је у кафани. Писане су на салветама или зеленим кутијама цигарета „Морава“, писане обичном оловком, често мастиљавом, које би Вељко влажио језиком да се „слова боље држе“.

У тим кафанским књижевним дружењима настала је и идеја да се оснује књижевно друштво, будући да није постојало, а да је у међувремену угашен и једини часопис који се бавио и литературом – „Наш пут“. Крајем децембра 1952. године Одељење унутрашњих послова одобрило је оснивање Књижевног друштва, према поднетој пријави за оснивање коју су потписали следећим редоследом: Милентије Стојиљковић, Даница Чемерикић, Славко Милорадовић, Ђорђе Поповић, Вељко Видаковић, Никола Мељаницки, Радомир Милојковић, Милојко Милојковић, Миодраг Ризнић и Живојин Лекић. За председника Друштва изабран је Велимир Живојиновић Мазбика. Секретар Народног одбора среза Велизар Пешић (такође песник), помогао је да Друштво добије просторију у згради Општине. Ту је и почела припрема за издавање новог књижевног часописа „Гледишта“, чији се први број појавио 1. октобра 1953. године.

Душан Милосављевић

Извор „Нишки весник“, бр. 23

апсолвирано 05.07.2009.