Специјалитети

Претрага сајта

Тражи кафану по имену

Последњи коментари

kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...у Гурманова тајна

Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...у Казанџијско сокаче

Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...у Српскa Брвнaрa

Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...у Мали подрум

Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....у Три фењера

Занимљивости

Кафана као спас

Кафана као спас

Јанку Веселиновићу, како пише Голубовић у „Механама и кафанама старог Београда“, а како је сам Веселиновић поверио пријатељима једне вечери у „Три шешира“ кафана је спасла живот. Једне кишне вечери, трула греда, која је држала кров над песниковим креветом, срушила се...

комплетан текст

Литература

Лесковачки ћевапи

Лесковачки ћевапи

Ako nemaš merak na jedenje, ne se pipaj oko ćevapi. Ćevapi su za ljudi. Od meljeno meso od plećku, od šiju na bika i od paflaku. Kad se ubavo izmesi, turi se na led, da prespie. Ujutro se izmelje još jed'n put. Kad meso odvugne - turi se na žar. Ćumur...

комплетан текст

Кафанске приче

Ведри и суморни дани „Нишке Атине“

21.11.2011.
kafana Atina

Некада безбрижна, опуштена, права породична атмосфера хотела „Атина“, након Другог светског рата са променом власти и власника после национализације 1959. године доживљава црне дане. Почиње ход по мукама власника Радета Арацског и његове породице. Истовремено, у кафану све више долази полусвет, криминалци и проститутке, дешавају се честе туче, опијања, коцкање... То је карактеристично нарочито за период седамдесетих година, када некадашњи светли и лепи дани „Атине“ доживљавају сумрак.

Занимљива и весело-тужна прича о познатом и популарном угоститељском објекту

У Адресару граћанског Ниша из 1939. године, у рубрици „хотели“ уписан је један необичног имена - хотел „АТИНА“, у Призренској улици бр. 21 (данашња Димитрија Туцовића), власника Радета Арацког, угледног Нишлије и посвећеног угоститеља. Хотел „Атина“, подигнут 1923. дозидан 1936. године, преживео је сва времена и ударе деценија: и данас се налази на истој адреси преко пута Железничке станице, надомак некадашље трамвајске окретнице изграђене када су Нишем тутњали трамваји 1930. а уклоњене кад и трамваји, 1958. године. Здање хотела „Атина“ (у свести већине Нишлија кафане „Атина“) складних је линија са једноставном фасадном орнаментиком, грађено у духу еклектике, посебно дозидани део из 1936. године по пројекту знаменитог нишког архитекте Александра Медведева.

И док са пожутелих страница хотелског Летописа израњају слике и атмосфера хотела, није тешко да се дочара призор сале препуне гостију са свих страна и граје у кафанском делу где су се пили надалеко чувени вино и ракија уз домаћи мезелук газда Радета, док се са улице чуло клопарање трамваја пресецано писком парних локомотива. Та живописна слика враћа нас на почетак сентименталне историје хотела „Атина“, несумњиво својеврсне институције града на Нишави, у којој се судбински преплићу идилични детаљи и призори са драматичним животним моментима које је преживљавала угледна стара нишка породица Арацки у периоду после Другог светског рата.

Власник хотела (кафане) „Атина“, господин грађанског кова, Раде Арацки, пречански Србин, потиче из богате породице. Родио се 12. марта 1888. године у идиличној вароши Сенти. Поживео је 76 година и умро у Нишу 12. јанаура 1964. године. Као осведочени патриота учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату. Његова друга супруга Бојана (рођена Јаковљевић) рођена је 1905. године у малом месту Ади, срез Сенћански. Од деце имали су два сина, Младена и Милутина. Данас у Нишу породичну лозу Арацки настављају потомци - Зоран Арацки угледно новинарско перо и шеф дописништва „Вечерњих новости“ у Нишу и његова сестра Соња, судија Општинског суда у Нишу.

Од Сенте до Александрова

Rade Aracki

Власник „Атине“ Раде Арацки са супругом Бојаном, десно: Раде Арацки (сасвим десно у кошуљи) пред кафаном у друштву пријатеља и гостију. Први с лева са шеширом је фризер Веља Димитријевић, иза њега седи саобраћајни чиновник Ђорђевић, са белом кецељом и шеширом стоји касапин Бора Мирковић

Почетком двадесетог века Раде Арацки долази у Србију и насељава се у селу Александрово надомак Ниша, чије је староседелачко аутохтоно становништво досељено у време Александра Обреновића из Војводине. Породица Арацки је врло кратко живела у Александрову па је почетком двадесетих година прешла у Ниш. По доласку у Ниш, Раде и Бојана Арацки, млади, вредни и способни, отварају кафану „Две липе“ која се налазила на углу данашње Првомајске и Улице Ћирила и Методија, преко пута Филозофског факултета.

У то време браћа Радетове супруге Бојане почела су да зидају угоститељски објекат на празном плацу у Призренској 21. Подигли су само темеље. Започети објекат, будући хотел „Атину“, откупио је од шурака Раде Арацки и својим новцем и кредитом Хипотекарне банке 1923. и 1924. године изградио спратну зграду хотела „Атина“ у облику слова „Г“, која је у то време била једина зграда у околини. Имала је пространи подрум, спрат са собама за преноћиште, ресторан и мансарду са пет соба.

У другој етапи изградње хотела, 1936. године по пројекту архитекте Александра Медведева, у наставку је дозидана зграда према Кајмакчаланској улици, чиме је добијен додатни кафански простор и спрат са собама. Тако зграда хотела добија коначан, данашњи изглед. Године 1938/39. обављени су адаптациони радови унутар саме гостионице, а после Другог рата реновирана је због оштећења у бомбардовањима, а још једно реновирање доживела је 1979. године.

fudbalski klub Car Konstantin

Прича о „Атини“ неодвојива је од популарног фудбалског клуба са Бубња „Цара Константина“. Клуб је у „Атини“ основан 24. августа 1932. Наздравио је уздигнутом криглом пива Раде Арацки и све частио пићем. Тим „Цара Коснтантина“ непосредно по оснивању, с десна у лево: Срба Живић, Раче Матејић, Драги Ђорђевић, Бранко Петковић, Матеја Ђорђевић, Раде „Шојка“, Љуба Петровић, Боривоје Вавић, Аца Станковић, Сергеј Тасић и Света Матејић

Хотел „Атина“ и догађаји везани за њега, део су посебне занимљиве историје. Током времена, природно, много шта се мењало у животу и држави, али мењали су се и гости „Атине“. У грађанском периоду до 1941. године у њу су долазили путници намерници на конак, хранили се радници Ристићеве памукаре и фабрике боја „Поморавље“, железничари, фијакеристи, трамвајџије, шпедитери, сељаци у време празничних дана, жандари, момци са Бубња, навијачи, играчи и чланови управе Спортског клуба „Цар Константин“, основаног 24. августа 1932. године.

Била су то добра и берићетна времена за газда Радета Арацког. Гостионица је била увек пуна, слушала се музика са звучника и живело се безбрижно... Испред кафане била је башта са пердом где се пило хладно „апел“ пиво и мезила мајсторски спремљена јела газдарице Бојане Арацки, мађарски гулаш и паприкаш, пасуљ на тавче, касапски купус... нишлијски роштиљ...

За време Другог рата у „Атини“ је боравила окупациона војска, коју је власник Раде Арацки нерадо гледао. Након ослобођења Ниша 1944. и доласком нових власти у Атини се постепено мења некадашњи састав гостију. У њу долазе активисти Народног фронта, држе се политички скупови и састанци друштвених организација...

Ход по мукама хотела „Атина“

Некада безбрижна, опуштена, права породична атмосфера хотела „Атина“, након Другог светског рата са променом власти и власника после национализације 1959. године доживљава црне дане. Почиње ход по мукама власника Радета Арацског и његове породице. Истовремено, у кафану све више долази полусвет, криминалци и проститутке, дешавају се честе туче, опијања, коцкање... То је карактеристично нарочито за период седамдесетих година, када некадашњи светли и лепи дани „Атине“ доживљавају сумрак.

Хотел „Атина“ био је у власништву Радета Арацког од 1924. до 1941, за време рата дат је у закуп, а од 1944. до 1947. године поново је у власништву Р. Арацког. Иако је Арацки добио државни кредит за реновирање зграде 1948. године, хотел преузима Угоститељско предузеће „Железничар“, а некадашњи власник сатеран је у једну једину просторију.

Најгоре се догодило 2. септембра 1959. године када је хотел национализован. У моменту национализације „Атине“ корисник је било предузеће „Унион“, које је касније спајањем прерасло у садашњу „Нису“. Две године након национализације предузеће „Унион“ покушало је да исели породицу Арацки (!?) али је срећом градска власт одбила такав захтев.

Део велике неправде исправљен је 1962. године када су Радету Арацком враћена у власништво два четворособна стана у хотелу „Атина“, али су и они продати касније „Униону“, због немогућих услова живљења, јер је кафана испод стана у приземљу постала место окупљања криминалаца и сумњивог света. Принуђен неиздржљивим околностима, и уз много емоција, за минималне паре, Раде Арацки је продао станове на првом спрату хотела.

Деведесетих година прошлог века наследници су покренули поступак за утврђивање власништва национализоване имовине. Након што је у поступку утврћена оправданост захтева, наследницима су враћена два локала и тавански простор, који, у ствари, нису ни били национализовани, већ самовољно коришћени.

Тако се исписују најновије странице летописа хотела „Атина“, кроз коју су прошле многе генерације Нишлија. Сасвим је извесно да се тиме употпуњује и културна историја града, јер већ читав век траје занимљива и слојевита прича о „Атини“ и њеним оснивачима и власницима, Радету Арацком и његовој породици.

Драгоцен допринос у припреми прилога пружили су новинар Зоран Арацки, потомак фамилије и др Андреја Филиповић, на чему аутор срдачно захваљује, а као изворна грађа коришћен је и драгоцен текст о „Атини“ др Миомира Наумовића, професора Филозофског факултета у Нишу.

Јован Младеновић

Извор „Нишки весник“, бр. 26

апсолвирано 21.11.2011.