Sedeljke i druženja niških književnika i boema u „Gradskom hotelu“

Snimak sačinjen u leto 1957. godine pred niškim Gradskim hotelom. Sleva na desno: Đorđe Stamenković, direktor Istorijskog arhiva, kasnije potpredssdnik Skupštine opštine Niš, Đorđe Popović, publicista i književnik, Stojan Andrić, profesor muzike, dirigept i kompozitor, Sava Penčić, profesor ruskog jezika i doktor književnosti, Milka Stamenković, supruga Đorđa Stamenkvića, Veljko Vidaković, bibliotekar, najpoznatiji niški pesnik pre Branka Miljkovića i advokat Vasa Petković

U poratnim godinama, kada je Niš tek zacelio rane od bombardovanja i drugih ratnih stradanja, kada je grad imao oko 40.000 stanovnika i skoro se sve Nišlije međusobno znale, živeo je život i „boemski krug“ niških intelektualaca: profesora, novinara, muzičara, glumaca, slikara. Njihovo omiljeno sastajalište bio je restoran „Gradskog hotela“ (na mestu gde je sada hotel „Ambasador“). Kada je lepo vreme, sedelo se ispred restorana, zimi u sali.

Uvek je tu bilo nekoga iz „boemskog kruga“ danju pa sve do zore, kada se kući često odlazilo sa kupljenim novinama tek stiglim prvim jutarnjim vozom iz Beograda.

Sećanja na to vreme autoru ovih redova izneo je 1995. godine Đorđe Popović, novinar, publicista i književnik, koji se kasnije iz Niša preselio u Beograd i radio u „Večernjim novostima“.

„Najprijatnije sastajalište u to vreme bio je „Gradski hotel“, predratni „Orijent“. Od podneva do fajronta za jednim stolom, uvek istim, dominirala je impozantna figura čika Voje Rašića, sina oslobodioca Niša odTuraka, vojvode Koleta Rašića. Belinom brade, mudrošću i starošću, bližio se tada osamdesetoj, on je celoj kafani davao ton mirnoće i gospodskog dostojanstva - seća se Popović. I kada je kafana bila prepuna, a imala je četrdesetak stolova i veliku furunu na sredini, a u gornjem delu otvoreni polu-separe, nije bilo halabuke. A čika Voja je sedeo na svom stalnom mestu, uspomeničen, od jutra do večeri.“

Legendarni doktor Đorić

Đorđe Popović, u svom pisanom sećanju na Niš iz vremena pedesetih godina, napominje da je „repertoar“ sedeljki u „Gradskom hotelu“ uvek bio isti: „Počinjalo se kafom sa ratlukom i kiselom vodom, a kako je podne nailazilo nastavljalo se hladnom šljivovicom u stolovatim čašama od deci i salatom, u zavisnosti od godišnjeg doba, od krompira, paradajsa, cvekle ili kiselog kupusa. Glavne sedeljke bile su uveče kada se okupljalo veće društvo, a iz svoje obližnje kuće u Poštanskoj ulici redovno je dolazio doktor Miloš Đorić. Stari književni vuk koji je još u „Pijemontu“ sarađivao sa Milutinom Bojićem, za vreme Prvog svetskog rata u niškoj bolnici lečio Nestora Žučnog, sa Vladislavom Petkovićem Disom pio vino na Krfu, a posle 1918. bio je predsednik zemunske opštine i pisao neko vreme za „Beogradsku nedelju“ i „Politiku“. Voleo je nas mlađe i svojatao kao najrođenije. On je plaćao ceh za celo društvo, pa se, bogami, ponekad večeralo i meso sa skare, mada smo svi mi bili umereni i nastojali da mu ne otanjimo novčanik...“.

Profesor istorije Đorđe Stamenković, direktor Istorijskog arhiva, bio je jedan iz ovog „boemskog kruga“. Kada se oženio, svi niški pisci su bili na njegovoj svadbi na Crvenom krstu. Ubrzo je Stamenković dobio stan u glavnoj ulici, u zgradi gde se nalazi Izdavačko preduzeće „Gradina“. „Pri ponoćnom vraćanju iz kafane - seća se Đorđe Popović - ovde smo svraćali na kačamak koji je Milka (supruga Đorđa Stamenkovića) majstorski spremala. Nebrojeno puta smo Veljko Vidaković, Ljuba Stanojević, Sava Penčić, Žika Radosavljević (koji je u drugom delu istog stana stanovao) i ja, okupljeni oko šporeta, potpirivali vatru i čekali da se projino brašno mešano oklagijom zgusne i počne da pućka...“.

Rođenje književnog časopisa „Gledišta“

Na ovim kafanskim sedeljkama najviše se razgovaralo o literaturi, pozorišnim premijerama, čitale su se pesme i priče. Dosta pesama Veljka Vidakovića, najpoznatijeg niškog pesnika pre Branka Miljkovića (koji je izvršio uticaj na pesnikinju Gordanu Todorović), nastalo je u kafani. Pisane su na salvetama ili zelenim kutijama cigareta „Morava“, pisane običnom olovkom, često mastiljavom, koje bi Veljko vlažio jezikom da se „slova bolje drže“.

U tim kafanskim književnim druženjima nastala je i ideja da se osnuje književno društvo, budući da nije postojalo, a da je u međuvremenu ugašen i jedini časopis koji se bavio i literaturom – „Naš put“. Krajem decembra 1952. godine Odeljenje unutrašnjih poslova odobrilo je osnivanje Književnog društva, prema podnetoj prijavi za osnivanje koju su potpisali sledećim redosledom: Milentije Stojiljković, Danica Čemerikić, Slavko Miloradović, Đorđe Popović, Veljko Vidaković, Nikola Meljanicki, Radomir Milojković, Milojko Milojković, Miodrag Riznić i Živojin Lekić. Za predsednika Društva izabran je Velimir Živojinović Mazbika. Sekretar Narodnog odbora sreza Velizar Pešić (takođe pesnik), pomogao je da Društvo dobije prostoriju u zgradi Opštine. Tu je i počela priprema za izdavanje novog književnog časopisa „Gledišta“, čiji se prvi broj pojavio 1. oktobra 1953. godine.

Душан Милосављевић

Izvor „Niški vesnik“, br. 23

apsolvirano 05.07.2009.

Tweet

pošalji komentar pogledaj komentare (4)